IZVEŠTAJ SA AKCIJE STARA PLANINA-DOJKINCI ili kako me je planina naučila da posmatram oblake

Godišnji plan akcija za 2021.
March 4, 2021
29. SUSRET PLANINARA “CARSKA BARA-2021”
May 21, 2021
Prikaži sve:

IZVEŠTAJ SA AKCIJE STARA PLANINA-DOJKINCI ili kako me je planina naučila da posmatram oblake
Vreme održavanja 19.06.-21.06.2020
Mesto: Stara planina, Dojkinci
Čim se korona stišala, u klubu smo počeli da razmatramo kuda bi mogli otići i odvesti ljude željne planine, kretanja i slobode. U medjuvremenu je jedna manja grupa bila u Svrljigu na Tresibabi i Svrljiškim planinama, sa našim drugarom Nešom iz Niša, gde se i rodila ideja o Staroj planini iz drugog ugla, iz ugla Dojkinaca. Neša je nam je to odavno hvalio, jer je on takoreći, domaćin tamo. Za Dojkince sam prvi put čula kada je tamo, 2009. godine organizovan planinarski tabor i škola za vodiče. Ovo je bila prilika da najzad, tamo i odem. Povela sam i mog Matiju, jedanaestogodišnjaka koji se odlično uklapa u ovu planinarsku priču.
Smeštaj smo imali obezbedjen u obnovljenom planinarskom domu u Dojkincima, koji je pod upravom TO Pirot. Neša nam je osmislio čitavu turu, a naše je bilo, samo da dodjemo. U medjuvremenu je Tina, kao naš glavni organizator morala da odustane iz porodičnih razloga, pa smo organizaciju preuzele Kaja i ja. Svaka u svom domenu. Do kraja će se ispostaviti, da iako smo imale različite zamisli kako to treba da sprovedemo, baš to nas je, dovelo do toga, da smo se odlično dopunjavale, pa je ispalo savršeno. Grupa je formirana za par sati a limitirana prevozom od 34 mesta. Nismo skoro u klubu imali vikend akciju tih razmera. Tražilo se mesto više.
Na put smo iz Zrenjanina krenuli u 14h, trasom, preko Smedereva na autoput prema Nišu i Pirotu a onda u planinu. Dojkinci su od Pirota udaljeni oko 40km, tako da nas je uhvatio mrak kada smo stigli. Srdačno nas je dočekao Neša i jedna ekipa Zrenjaninaca koja je doputovala autom. Smeštaj je u višekrevetnim sobama na interesantno konstruisanim krevetima. Kuhinja potpuno moderno opremljena, kupatila odlična. Uživanje može da počne.

Subota – 20.06.2020
Plan za danas: grupa A, zahtevnija tura, Arbinje, Kopren, Tri kladenca, Tri čuke, vodič Neša. Grupa B, šetnja u okolini doma do vodopada Tupavica, vodič, naš Ljuba Popov. Većina, čak nas 28 se odlučuje za varijantu A, a u grupi B ostaju Ilona Vešović, Biljana Arambašić, Zoran Popović, Ljuba, Marija Penjivrag, Biljana Grujić i Tamara Stević.
Jutro nam je donelo saznanje o prelepoj lokaciji na kojoj se dom nalazi, pored same Dojkinačke reke. U 7h krećemo, potrpani u veliki kamion (za trupce) do Arbinja. Makadamski put dug oko 15 km, skraćujemo na ovaj način, da bi imali vremena da se posvetimo visinama. Uz put stajemo da obidjemo vodopad Tupavica, jedan od najlepših na Staroj planini. Zatekli smo ga u svoj svojoj raskoši. Prepunog vode i zelenila. Pričaju, vredelo bi ga videti i zimi, okovanog ledom. Nadajmo se. Vožnja je trajala skoro sat i po vremena, pa tako sa početne tačke za pešečenje krećemo tek oko 9h, sa oko 1450mnv. Dan oblačan ali se nadamo da će nas najavljena kiša zaobići. Staza prvobitno vodi kroz guste arbinjske šume a izlaskom na čistinu, pogledi nam dodiruju nestvarne predele Stare planine, potpuno drugačije lepe, u odnosu na deo oko Babinog zuba i Midžora. Lepota nas nosi, pa lako hodamo. Pauzu pravimo sa pogledom na Tri čuke, gde ćemo biti na kraju. Izlaskom iz šumskog pojasa, staza nestaje, često gazimo preko kleke koja osvaja široka prostranstva, ali Nešino vodjstvo je sigurno i nepogrešivo. Predeli su pomalo divlji, zabačeni, ali baš u tome je sva lepota i čar. Izlazimo na koprenski plato i hodamo pored oblaka. A oni, podvučeni u jednu lepo oblikovanu šaru, kao da ju je sama Božja ruka pisala. Ne mogu da prestanem da ih fotkam, u hodu…Ako me je ičemu planina naučila, to je, da posmatram oblake…da im imenujem oblike, analiziram te moćne pufne, krofne i ostalo…Tamni, beli kao šlag, plavo-sivi, obasjani Suncem odozgore, mrki… Sada i u gradu, kod kuće, to radim…. A trenutno se dešava život medju oblacima…srećna sam. Matija je tamo negde, iza, ispred mene, hoda sa drugima, druži se, poskakuje od sreće. Drago mi je i zbog toga. Ali u tim momentima, mali planinar je doživeo „peh“. Iz džepa mu je ispao mobilni telefon, ko zna kad i ko zna gde. Mnogo njegove tuge, vraća njega, Borisa i mene u potragu. Ali to je bila nemoguća misija. Kroz travu, bez utabane staze, tražili smo trase mogućeg njegovog prolaska, ali bezuspešno. Teška srca, morali smo da odustanemo. Tako smo stigli na vrh Kopren 1963mnv, čuven po avanturističkoj trci „Kopren 24h“ od pre nekoliko godina (tada sam prvi put čula za njega), obeležen naslaganim kamenjem – „čovečuljkom“, na samoj graničnoj liniji sa Bugarskom i pogledom na nju sa jedne strane a sa druge na Midžor i Vražju glavu…ali predjašnja tuga još nije prošla, tako da smo ga pomalo tužno doživeli, Matija i ja…U nastavku, veoma oštro silazimo prema vodopadu Tri kladenca, koji je zapravo izvorište Dojkinačke reke. Neša nas je u jednom momentu ipak zaustavio, jer je procenio da bi silazak u celosti i povratak nazad bio prenaporan i prespor za ovako veliku grupu. Bili smo mu nadomak. Povratak je uz strmimu, kroz kleku, preko nestabilnog kamenja, bez utabanih staza do koprenskog platoa i nekadašnje „patrolne staze“ prema Tri čuke. E tu smo Bugarima, često „čepali“ granicu. Tri čuke čine zapravo četiri kreste planinskog grebena najviše 1933mnv, s tim što su prve tri kamenite a četvrta travnata. Noge su nam već umorne i nije bilo jednostavno penjati se i spuštati se nekoliko puta u drugoj polovini dana. Nekima je to bio i prvi susret sa stenama. Bilo mi je drago kada sam videla da je Matija sa lakoćom i bez napora sve to odradio. Sa Tri čuke prema Arbinju, povratak je bio istom dolaznom trasom. Pošto nismo otišli do Tri kladenca i izvora, ostali smo bez vode pa su se u grupi medjusobno delile poslednje kapi vode. Ime nam je bilo solidarnost. Volim to. Kamion nas je čekao i vratio do Dojkinaca kao i u dolasku. Hodali smo toga dana oko 15 km uz savladanu visinsku razliku od 850m u usponu i isto toliko u spustu i najavljena kiša nas je zaobišla.
Grupa B je prepešačila oko 18 km toga dana po manje zahtevnom terenu, ali su videli Tupavicu i beskrajno uživali hodajući.
Matija je to veče slušao i učio lekciju o lepotama nematerijalnih stvari.Propitivanje je bilo zakazano za sutra.

Nedelja – 21.06.
Ambiciozan plan je osmišljen za danas, s obzirom da se vraćamo kući. Pre podne Ponor, posle toga odlazimo do sela Slavinje u kanjon Rosomačke reke a onda u povrtaku možda i svratimo u Pirot na kolače. Ajmo, redom.
Slaba jutarnja kišica nam je pomerila polazak na Ponor za oko pola sata. Ponor je ustvari jedna velika udubina na livadi u kojoj je pod stenom pećina. U pećini se spajaju dve rečice koje formiraju slap i odmah nestaju medju kamenom. Zato se i zove ponor. Put do tamo vodi kroz bukovu šumu uz nabujali potok. Uspon je konstantan i strm, na oko 4km treba savladati visinsku razliku od oko 600m. Šumu smenjuju mirisne livade, prepune smilja i bosilja. Dan vedar, obećava dobar provod. Penjemo se do momenta, gde predeo dobija oblik blage visoravni i odjednom pred nama puca zelena dolina, kao nacrtana. Matija je opušteno-srećan. Bere i donosi mi cveće, koje ja kačim na sebe, gde god stignem. Ćutke mi govori da je skoro usvojio lekciju od sinoć. Fali još malo. Zadovoljna sam. A onda, slika idile…zelena dolina sa stadom goveda na ispaši i dva stola sa klupama za odmor. Idemo prema njima i pored njih…i svi su skoro prošli….a onda se bičić zvani Ferdinand zagledao u…mene?cveće na meni?…auuu, ufiksirao me, jurnuo iza mene, da se pravi važan…skoro da su mi klecnula kolena od siline te iznenadne ljubavi. Ipak sam potražila zaštitu grupe, da me ne zaboli previše. Pratio me je do Ponora i čekao da izadjem. Morala sam da se kamufliram i sakrijem cveće. Dok smo odmarali na klupama, sumnjivo me je zagledao, odmahivao glavom u neverici i polako odustao. Kako došlo, tako prošlo…
Do Ponora i nazad istim putem imali smo oko 13km dužine sa visinskom razlikom od oko 600m u usponu i isto toliko u silasku.
Po dolasku u dom, ulazimo u bus i krećemo prema selu Slavinje i čuvenom Slavinjskom grlu. Drugi naziv je Rosomački lonci jer je to zapravo kanjon Rosomačke reke. Na oko kilometar od sela nastao je intenzivnim usecanjem vodenog toka reke u stenastu masu. Rosomača tu pravi više virova i proširenja, pa u kombinaciji sa visokim kanjonom slojevitih ivica podseća na kotlove ili lonce. Otuda naziv.Najlepši pogledi na konjon su kada se popnete levom ivicom. Crvene stene uskog kanjona u kombinaciji sa okolnim zelenilom dali su nam najlepše fotke. Ova šetnja je potrajala oko sat vremena, tako da imamo vremena i za kolače u Pirotu. Najsladja pauza sa vanredno povoljnim đakonijama. Niko nije odoleo.
Iz Pirota krećemo tek oko 18h, pa je očekivano da smo u Zr stigli tek iza ponoći.
Rezime ove akcije je: Otvoreni su nam novi vidici na Staru planinu, neočekivano lepi u netaknutoj prirodi. Vredi im se vraćati i proširivati ih. Mislim da smo videli tek jedan mali deo toga. Dokazana je kompaktnost i solidarnost u ekipi i pri povećanoj brojnosti iste. Naš Neša je u svakom pogledu bio na visini svog zadatka i zahvalni smo mu na tome. Matija je položio lekciju iz odricanja, da bi dobio nešto drugo, lepše, veće, bolje…Svi smo bili zadovoljni ovim vikendom.
Ps, na snimku Vladine kamere, (naknadno pogledanom u Zr) se vidi kako je Matija izgubio telefon…

Izveštaj sačinila: Jadranka Kostovski, mesec dana posle 19.07.2020